Neko je nekada, u jeku demokratskih promena, u Srbiji izmislio da je sto dana dovoljan period za Vladu da bi se mogao odmeriti njen učinak. Dabome, možda su tome kumovali i novinari jer meriti šta je uradila Vlada, a ne odmeravati šta je uradio parlement, koji je izabran voljom naroda, teško je govoriti o činjenicama bez jedne takve komparacije. Zamislite sada da su naši poslanici minuli period iskoristili da pričaju o zakonima umesto o poslovniku i njegovoj povredi gde bi smo bili sada u otklanjanju ogromnog nedostatka u donošenju zakona u Srbiji. Ali, to je sasvim neka druga priča. Vratimo se ministarstvu poljoprivrede i njegovom učinku za sto dana. Pripadam onoj grupi kolega koji zapravo smatraju da je sto dana premalo da bi se govorilo o tome, šta je valjano učinjeno u radu ministarstva koje je došlo prektično u sred godine, bez učešća u donošenju tekućeg budžeta i niz drugih stvari koje su već bile planirane. Racionalnije i korisnije je govoriti o tome šta ministarstvo radi i šta bi trebalo da uradi krajem ove godiine da bi nam bilo korisnije u narednoj godini. Ovo ministarstvo načinilo je ogroman iskorak u pisanju zakona ne zbog toga što ih na to primorava naše približavanje Evropskoj uniji, već zbog toga što o ovome već dve i po godine nije bilo reči u Narodnoj skupštini. Imamo obećanje da će, do kraja godine, desetak zakona uputiti u skupštinsku proceduru i praktično,  negde sa početkom iduće godine, ministarstvo planira, a može se to čak desiti i do kraja ove godine u proceduru uputi čak dvadeset zakona. Jedan od najvažnijih je svakako «Zakon o poljoprivredi» koji je praktično izvor svega onoga što će nam se dogadjati u narednom periodu, a u njemu je jedna definicija presudna o tome ko je poljoprivrednik, koji je njegov status, koje su njegove obaveze, koji će odnos u pogledu subvencionisanja biti prema njemu od strane države i niz drugih detalja koji definišu njegov ekonomski, pravni i socijalni položaj. Ministar Dragin je nedavno najavio da on želi da ima profesionalce poljoprivrednike, kada se to uporedi sa EU to je itekako ispravan pristup. Tamo su ljudi poljoprivrednici, farmeri, kooperanti, zaposleni na svom imanju, imaju svoju proizvodnju i imaju jednu solidnu relaciju prema državi. Država, kada definiše ko joj je nosilac poljoprivredne proizvodnje, a biće to nesumljivo porodično komercijalno gazdinstvo moraće u zakonu o poljoprivredi da definise i one druge koji nisu porodična gazdinstva dakle razne agrarne kompanije čije gazde žive u soliterima, dobrim vilama na asvaltu, a vlasnici su ogromnih parcela u Srbiji. Između njih i onih prvih, dakle porodičnih komercijalnih gazdinstava ovo ministarstvo već sada vidi razliku i u tome će sigurno istrajati da definiše i njihov stastus u zakonu o poljoprivredi. To je ogromna novost za nas, koji pratimo sve ovo šta se događa. Rekli bismo često i u nesrećnoj tranziciji, kada je u pitanju poljoprivreda. Naime, poljoprivrednici nisu vlasnici, akcionari, najznačajnijih preradjivačkih kapaciteta. Otuda je za očekivati da ministarstvo poljoprivrede u budžetu planira sredstva za stimulisanje ili investiranje pojedinih prerađivačkih ili skladišnih kapaciteta u Srbiji. Za to će biti, sasvim je sigurno, dovoljno para. Da li će biti inicijative ostaje da se vidi zbog toga sto su poljoprivrednici više okrenuti ka udruženjima koja su u stvari udruženja gradjana, a ne poslovnim asocijacijama. One poslovne asocijacoije koje postoje očekuju pomoć od ministarstva, a time će se ubrzati i konkurentnost poljoprivrede odnosno njeno približavanje evropskom farmeru. Naime, važno je da ovo ministarstvo objasni i uvaži činjenicu da između naše poljoprivredne proizvodnje, koja ima podršku svega negde oko 50 evra izdvojenih po glavi stanovnika za ovu namenu, i one u Evropi koja ima 120 ili 150 evra čini jednu ogromnu razliku u konkurentnosti tako zapravo priča o konkurentnosti bez poboljšanja finansiranja poljoprivrede nije realna.