U krizi svinjarstva, u Srbiji pozitivno je od­jeknula vest da „Delta – Agrar” u pet farmi že­li realizovati proizvo­dnju od 167.000 tovljenika i to po najsavremenijim metodama. U prak­si to će značiti formiranje kvalitetnih za­pata, programiranu ishranu i zdravo meso. Ovakav projekat niti je jeftin, a niti bez rizika. Svinjarstvo sa visokom tehnologij­om i u Evropi godinama potresaju razne pojave: uginuća prasadi, niska reproduktivna spo­sobnost krmača, višak u ponudi, ekološko ugrožavanje okoline… Bogate zemlje to sve lakše podnose i rešavaju: od toga da se samo jednom koristi nazimica za prašenje do in­staliranja kontejnera za osaku koja se potom programski koristi.

EVROPA ODMERAVA

Može se lako dogo­diti da pojedine zemlje postepeno umanje pro­izvodnju svinjskog mesa ili da podignu njegov kvalitet i upuste se u proizvodnju bez pesti­cida, što je za sada kao pravilo uspostavila samo Danska da bi na tržištu bila bolja sa ponudom od Holandije.

Najotvorenija u priči o teškoćama u svi­njskoj proizvodnji je Irska, ali sve EU zemlje imaju dobru ekonomsku sigurnost i sve osci­lacije lakše trpe farmeri. Kada se pojavi višak svinjskog mesa ne prekida se obnavlja­nje ciklusa proizvodnje. Polutke se uz inter­venciju EU odlažu u hladnjače i takvo meso se prodaje isključivo (po nalogu EU) samo ze­mljama koje nisu u ovoj zajednici. To se retko događa, jer se u suštini u EU sve do detalja planira i to što mi podrugljivo nazivamo „dogovorena ekonomija” tamo je pravilo koje se poštuje. Najbolji primer za to je mlekar­ska industrija – kvote, subvencije i viškovi jasno su definisani i sve ima cenu.

Danas, u Srbiji malo je stručnjaka koji su spremni da stanu iza programa organizaci­je i proizvodnje u svinjarstvu, sa kojim bi se barem približili pragu EU. Mnogo je više onih stručnjaka koji poručuju da je najbolje da se svako, ko želi da se bavi ovim poslom, preračuna - koliko košta visoko organizo­vana proizvodnja i šta mu donosi tržište.

Zbog ovako odmerene poruke i dalje ćemo ima­ti šarenilo u efektima tova sa daleko vi­še rizičnih farmi, jer je malo sposobnih za ulaganja, a za sigurno tržište niko ne nudi ugovore.

Za našu potrošnju svinjskog mesa godi­šnje je dovoljno oko 1,5 miliona tovljeni­ka, što u oborima imamo u svakom trenutku. Više od ovoga je simboličan izvoz, lageri prerađevina ili kućne rezerve, koje po sin­dikalnom receptu odavno ne postoje.

Celu situaciju vezanu za svinjarstvo ne uvažavaju kao surovu istinu mnogi farme­ri, pa se u poboljšanju otkupa proziva i po­ziva država. To neće biti spas, jer su koreni krize duboki: smanjeno tržište, loš tovni materijal, neadekvatna ishrana, veća masno­ća mesa…

O ekonomskom delu aranžmana farmera i klanica se ne može govoriti kao pravilu do­bre saradnje. Klanice znaju ukupno stanje u oborima i tako formiraju cene. Male su šan­se i periodi kada tovljači mogu da računaju na sigurnu zaradu.

STALNO MESTO PROFITA

Ono što je uvek sigurno jeste profit klaničara, koju ostvaruju sa dva kraja – u otkupu svinja i na panju od kupaca.

Kad se saberu sve potrebe klanica u Srbiji, za svinjskim mesom, prema ustaljenoj praksi, u potragu za kupcem prinuđeni su da krenu vlasnici najmanje 500.000 tovljenika, ali je taj tov često i preko milion komada.

Izgradnjom velikih farmi, čije matične firme su i vlasnici prerade, trgovinskih mega i malih marketa, smanjuju se šanse za prodaju tovljenika sa malih farmi, a pogoto­vo ako je to skup i nekvalitetan tov.

Pomenuta Deltina investicija godišnje će za tržište obezbediti 11,690 miliona ki­lograma svežeg mesa, što je prema našoj po­trošnji dovoljno za oko 690.000 kupaca, što praktično uz pun kapacitet farmi koje ima­ju Carnex, Neoplanta, Matijević, PIK Bečej može značiti da oni zadovoljavaju polovinu potreba našeg tržišta.

U tom slučaju sasvim je lako odlučiti - da li i kako ući u proizvodnju tovljenika?

U EU farmeri nemaju stalnu moru - ko­me prodati, jer su oni vlasnici (akcionari) klanica, što se kod privatizacije u našoj državi, i pored predloga, to nije dogodilo. Tovljači su ostali snabdevači i sirovinci, što je slučaj i sa drugim preradnim kapaci­tetima.

Za bolje dane farmera i potrošača jedini izlaz je u poslovnom organizovanju, koje će za rezultat imati investicije u male klanice i mobilnu prodaju mesa, što postoji u svetu. Ovakva ulaganja nisu skupa - brzo se isplate i omogućuju posao za veliki broj gazdinstava.

Jasno, protiv ovog će biti moćni klani­čari, ako se popusti samo njihovom interesu svinjarstvo u Srbiji ostaje bez šansi ili sa puno rizika.

Ako država razvojem poljoprivrede pre­skoči ovu varijantu, onda, zapravo, država sebe ostavlja kao pravu adresu za sva pitanja što ovako eksploatisano svinjarstvo donosi ljudima na selu.

Zanimljivo je da u svim iskazanim inte­resima tovljača svinja od Mačve do Subotice, niko od njih nije prepoznao šansu za bolje dane u navedenom organizovanju i investici­jama za njihove potrebe!?

Teško je poverovati da smo baš toliko otupeli, a znamo da je naša šnicla tanka, a da imamo debele svinje!