U tim „hvalospevima", po prirodi najodgovornijeg i (javnosti nepoznato koliko?) dobro plaćenog posla, naročito prednjači Nj. E. Guverner N(e)B(rinite)S(rbi).

Samo u ovoj godini na odbranu (ne)održivog kursa evra utrošeno je već 900 miliona evra, a sva je (ne)prilika da će se za taj zaludan posao do kraja godine utrošiti možda i još 300 miliona evra. I šta ćemo od tako utrošenih preko milijardu evra dobiti? Istovremeno, godišnji agrarni budžet Srbije iznosi svega 300 miliona evra i, s obzirom na raspoložive resurse za poljoprivrednu proizvodnju, najmanji je u odnosu na sve zemlje koje su još u „čekaonici" za prijem u Evropsku uniju.

To znači da je odbrana evra samo u ovoj godini već pojela tri agrarna budžeta, a velika je verovatnoća da će do kraja godine ta „crna rupa" naše ekonomske politike progutati i četvrtu godišnju sumu sredstava koju država izdvaja za sve vidove (više nego skromnih) subvencija našim poljoprivrednicima u cilju povećanja (izrazito niske) konkurentnosti poljoprivredne proizvodnje i (zakasnele) revitalizacije demografski već devastiranih sela.

A sa tom sumom sredstava, utrošenom na dosadašnju neodbranjivu odbranu evra, mogli smo samo u ovoj godini, iz sopstvenih deviznih rezervi (a ne uobičajeno iz međunarodnih kredita), da sa bespovratnim sredstvima finansiramo izgradnju sistema za navodnjavanje na 250.000 hektara i konačno Srbiju pomerimo sa poslednjeg mesta u Evropi po zastupljenosti navodnjavanih oranica, voćnjaka i vinograda. Time bi dugoročno povećali prosečan prinos po hektaru, eliminisali velike oscilacije u obimu proizvodnje zbog sušnih godina, značajno poboljšali kvalitet poljoprivrednih proizvoda i povećali obim, asortiman i vrednost izvoza našeg agrara na sve zahtevnija međunarodna tržišta.

Umesto toga, jedna stara (Dunav) i dve nove međunarodne reke (Sava i Drina), sa tri Morave „nacionale" i drugim manje značajnim pritokama, i dalje će vodu kao neiskorišćeni prirodni resurs opisan u našim brojnim ružičastim planovima o „dve žetve" i povećanju prinosa za 50 odsto na žednim poljima pored obala navedenih reka nepovratno odnositi u Crno more.

Zbog budućnosti narednih generacija naših naslednika i neiskorišćenosti raspoloživih prirodnih potencijala u razvoju naše poljoprivrede, konačno bismo morali preispitati svrsishodnost hrišćanskog praštanja, oličenog u poslednjim Hristovim rečima upućenim dželatima koji su ga na Veliki petak razapeli na krst na brdu Golgota u Jerusalimu: „Bože, oprosti im, jer ne znaju šta rade!"