Činjenica, čine se neki pokušaji u tom pravcu ali to nije sveobuhvatno i na pravi način. Srbija kao zemlja, u ovom pogledu, itekako ima šta da ponudi stranom i domaćem gostu, ali to mora da bude urađeno tako da se u potpunosti ispune svi standardi za ovaj vid turizma kakav se praktikuje u vinarski razvijenim zemljama Evrope. Kod nas prvo na državnom nivou u nadležnom ministarstvu u okviru strategija razvoja turizma ovom vidu nije poklonjena odgovarajuća pažnja a samim tim i mogućnost da se tako ozbiljno krene u njegovu realizaciju.

Ovaj vid turizma je specifičan i u svojoj biti namenjen je finansijski bolje stojećim ljudima iz zemlje i inostranstva i zbog toga se za novac koji oni daju mora dobiti i odgovarajuća usluga. To znači da se moraju izgraditi i poštovati visoki kriterijumi koje treba da ispuni onaj proizvođač koji će dobiti pravo da se u svom regionu nađe na karti “Vinskih puteva Srbije”, ali bi isto tako trebalo da ima i određene pogodnosti koje bi mu olakšale bavljenje ovim poslom. Ta “stanica” na tom putu nije samo podrum u kome se može probati i kupiti vino, već ona predstavlja i skup ponuda: turističkih, ugostiteljskih i poljoprivrednih proizvoda tog vinarskog kraja.To podrazumeva i predstavljanje prirodnih lepota, specifičnost okoline, kulturno-istorijske znamenitosti, tradiciju i posebnost tog vinogradarskog područja.Te kriterijume i standarde treba da izgradi Turistička organizacija Srbije u saradnji sa Ministarstvom turizma jer pojedinac proizvođač vina sa svoje strane može da uradi to da ima dobro vino, što se u celoj ovoj priči podrazumeva a i to mora neko stručan da verifikuje, da izgradi adekvatnu degustacionu sobu za prijem gostiju, može lepo da uredi dvorište i celu okolinu podruma, da ima pristojan higijensko sanitarni čvor i to je sve što on može da uradi.

Ostaje ključno pitanje ko će dovesti goste i ko će vršiti propagandu, pokazati i ove druge sadržaje. Naravno, očekuje se da to budu lokalne turističke organizacije, ali, tu najčešće u ovim našim sredinama nastaje problem. One uglavnom svoje aktivnosti i vezuju za svoju lokalnu sredinu i dobre su za ove druge sadržaje iz ove priče ali najčešće nisu u mogućnosti da organizuju dolazak gostiju iz velikih urbanih sredina ili inostranstva što je zapravo osnovni cilj ovog vida turizma. Nameće se zato kao logično da se turističke agencije iz većih urbanih sredina, koje mnogo lakše dolaze do potencijalnih gostiju kako domaćih tako i stranih, organizuju i povezuju sa ovim turističkim organizacijama u lokalu u stanicama vinskih puteva i tako zajedno pruže svoje usluge, na zadovoljstvo tih gostiju. To je zamisao koja, nažalost, u praksi ne funkcioniše baš tako. Prepušteno je da se svako snalazi kako zna i ume i poprilično lovi u mutnom. Većina naših turističkih agencija iz većih urbanih sredina nisu kadrovski spremne/obučene da vode ovakve vinske ture. O vinu uglavnom ne znaju ništa, a trebalo bi da znaju i da je na ovakvim putovanjima itekako preporučljivo da se o vinu mnogo toga kaže posebno o vinima koja će se degustirati na tom putu. Kod nas uglavnom to izgleda tako da agencija vodi grupu gostiju kod određenog proizvođača sa kojim se nekako direktno dogovorila o poseti, a onda se to tamo svede samo na razgledanje podruma i veliko ždranje i pijančenje. Nažalost, to sa vinskim turizmom nema baš nikakve veze iako one to tako zovu. Takav uprošćen pristup može da nanese nesagledivu štetu ovakvom vidu turizma koji je kod nas tek u povoju. Podrška ministarstva i TOS-a onima koji su na pravom putu bi u ovom trenutku bila od ključne važnosti da zaživi ovaj vid turizma koji preterano ne zavisi od godišnjeg doba i aktuelan je preko cele godine.